Harvardski model organizovanja ljudi, postao je princip umrežavanja mladih Roma koji su volonterski učestvovali u kampanji za popis stanovništva koji je sproveden u novembru 2011. godine. Po principu „snežne pahuljice“ organizovalo se 1500 mladih u okviru organizacije Romski centar za razvoj demokratije (RCRD) koji su nizom aktivnosti širom zemlje informisali Rome o važnosti učešća u popisu stanovništva. Zavod za statistiku još nije objavio podatke popisa iz 2011. godine o broju Roma u Srbiji, ali pretpostavlja se da će cifra dostići do 500 hiljada.

Piše: Jelica NIKOLIĆ

Prema podacima sa popisa 2002. godine, broj stanovnika romske nacionalnosti iznosio je nešto više od 108 hiljada, ali se pretpostavlja da je broj Roma u Srbiji i do pet puta veći. Jedan od volontera Romskog centra za razvoj demokratije (RCRD) u Sremu, Branislav Jovanović, govori o svom iskustvu sa terena pokušavajućvoj dana osnovu toga da izvede zaključak u vezi sa podacima iz 2002. godine “Neki Romi se nisu javno deklarisaliiz straha koji još postoji i nakon više od pola veka nakon Drugog svetskog rata;neki su upisani kao pripadnici većinskog naroda ili drugih nacionalnih zajednica, najčešće kao Rumuni ili Mađari u zavisnosti kojim jezikom govore, a mnogi nisu ni videli popisivače, posebno ukoliko žive u nekom od 156 romskih naselja koliko ih ima samo u Vojvodini”, kaže Jovanović, i dodaje kako je cilj bio da se dopre do svake porodice ili pojedinca u svakoj opštini ili romskom naselju i objasnimo značaj učešća na popisu i važnosti da se Romi zaista tako i deklarišu. RCRD koja pokriva celu zemlju po svim regionima broji oko 1.500 volontera koji su radili na terenu i uključili ukupno 25 hiljada porodica.

Mladi i osvešteni

Značajno je naglasiti da su svivolonteri okupljeni oko RCRD-a mladi ljudi, društveno aktivni, osvešćeni i odgovorni, uglavnom studenti ili imaju srednjoškolsko obrazovanje. Obrazovana mlada populacija, shvatajući današnjicu, preuzela je odgovorost za sutrašnjicu, umrežila se i sprovela akcije u trajanju od četiri meseca, od avgusta do novembra prošle godine. Kroz kampanju pod nazivom „I ja sam Rom” dotakli su skoro sve opštine u svim regionima, proputovali na stotine kilometara, razgovarali sa porodicama u izolovanim naseljima, organizovali mnogobrojne javne tribine i individualne razgovore. Jedna od volonterki iz Bačke, Vesna Petrović, iznosi svoj stav –„Sasvim je logično što su mladi preuzeli ulogu za buđenje svesti ostatka zajednice, jer mi smo temelj na kojem naša zajednica treba da se razvija, govori ona i ističe – biti deo intelektualne elite ne znači samo biti student, nego i stvoriti preduslove da i nakon mene broj visokoobrazovanih Roma bude još veći. Po tome je naša zajednica specifična i zato je izazov biti Rom volonter“.

Volonterizam u Srbiji nije ni delom toliko popularan koliko u drugim razvijenim zemljama Evrope i sveta. U svetu su volonterski rad i drugi vidovi društvenog aktivizma sastavni deo kulture, ali kod nas ljudi nemaju vremena da rade besplatno, to je u našim uslovima luksuz, objašnjavaju mnogi. Međutim, ovi mladi Romi pokazali su drugačiji primer. Kako je opšte poznato u kakvim socijalnim i ekonomskim uslovima živi većina Roma u našoj zemlji, znajući da se u većini slučajeva to kategoriše ispod granice siromaštva, pokazatelj da mladi Romi mogu da rade besplatno obara prethodno navedeno „opravdanje“. U razgovoru sa volonterima RCRD-a osetna je motivacija koja ih pokreće da učestvuju u kreiranju drugačije stvarnosti, težnja da doprinesu društvenim promenama na bolje, da podrže svoju zajednicu na tom putu i da je upute u pravom smeru, ako je potrebno.

Iz ugla volontera

Svoju priču o volontiranju unutar romske zajednice i za njenu dobrobit ispričao je Branislav kroz nekoliko segmenata koje je u toku svog rada zabeležio kao najzanimljivije. Iskreno je rekao da ima veliku želju da utiče na promene kroz koje romska zajednica mora da prođe, ali i da je ljut na “tradicionalne” romske lidere koji u tome odmažu zarad lične koristi. „Ponosan sam na svaku malu vidljivu promenu koju izazovem, što radim na podizanju novoa razumevanja interesa zajednice i važnosti inkluzije, ali se ljutim na “lidere” koji iskorišćavaju najsiromašnije. Mnogi Romi žive u izuzetno ložim uslovima, u teškoj bedi, a kada takvoj porodici ponudite paket hrane u zamenu za glas na izborima, neće se mnogo dvoumiti. Žalosno je iskoristi njihovu nemoć na taj način. Moj posao je da osvestim te ljude da uvek imaju pravo na izbor i da glas vredi mnogo više“, govori Branislav i dodaje da mu još teže pada kad ga sunarodnici pitaju za koga da glasaju, kao da ga poistovećuju sa tim liderima.

Na pitanje šta smatra svojim najvećim uspehom uz osmeh je govorio o akciji koju je sa Vesnom i još nekoliko volontera sproveo u Staroj Pazovi za srednjoškolce kojima je bila potrebna mesečna karta. – Procesi u lokalnoj samoupravi su veoma dugi, zavise od mnogo ljudi, traju po nekoliko meseci, ali mi smo proces skratili na jedan radni dan. Napisali smo peticiju koju su potpisale sve romske porodice u Staroj Pazovi, okupili smo sve srednjoškolce ispred opštine, pozvali medije i predsednika opštine na razgovor na osnovu peticije. Sledećeg dana su svi učenici dobili svoje markice za putovanje. To je bio naš mali trijumf, dokaz da ujedinjeni oko neke ideje ili interesa zaista možemo da izazovemo promene. Mislim da smo se tog dana svi osećali pomalo ponosno, jer do tada u našoj opštini nije zabeležena takva akcija od strane romske zajednice. Mi smo im pokazali da se može, prošli su sa nama ceo proces, sledeći put će znati sami da se organizuju. Mislim da volonterima nikada nije cilj da ljudi od njih zavise, kaže Bane, nego da nauče druge ljude kako da postanu nezavisni, organizovani i složni, što je sa Romima možda najveći izazov.

Druga strana medalje ume da bude veoma negativna, kako kaže Bane, jer se na terenu mogu desiti najgore neočekivane situacije.“Koleginica i ja smo bili u romskom naselju u banatskom okrugu pre tri godine, nedugo nakon tadašnjih izbora. Izbori su prošli, izborna obećanja su zaboravili najpre oni koji su ih dali, a ljudi koji su nas dočekali dobili su priliku da izraze svoje nezadovoljstvo. Najpre su nas napali verbalno, uvredama i psovkama, a potom su nasrtali i fizički na nas, misleći da smo članovi tada aktuelne političke stranke koja je Romima obećavala svašta. Doslovno smo pobegli pre nego što smo stigli da kažemo razlog dolaska u to naselje, ni krivi ni dužni, sa najboljom namerom, ali poistovećeni sa onim liderima koji su iskoristili neznanje i male mogućnosti za izbor svojih sunarodnika. Bilo me je sramota, verovatno i umesto onih koji su zaradili na tim ljudima, a nisu se nikada ni pokajali ni postideli. U to naselje se nisam vratio naredne dve godine, mada me proganja misao da je tim ljudima potrebna pomoć, da sa njima treba raditi i da iznad svega treba osvojiti njihovo poverenje. Nadam se da ćemo u najskorije vreme Vesna i ja imati sastanak sa predstavnicima lokalne samouprave u kojoj je to naselje, a potom i sa stanovnicima tog banatsko sela. Osećam obavezu i prema njima i prema sebi da nadoknadim propušteno, motivacija mi je sada još jača“.

Težak život, u nezamislivim uslovima

Rad sa Romima, podrazumeva i suočavanje sa siromaštvom i posetu naseljima u kojima vladaju jako teški uslovi za život. Jedno od takvih je naselje kod Belvila u Beogradu.„Osim naselja Veliki rit koje je za naš pojam najlošije u Vojvodini, ono što sam video u Beogradu teško se zaboravlja i još teže menja za politički položaj ili novac“, priča Branislav i dodaje – „Ti ljudi ne žive u kućama, nego u barakama koje se oslanjaju na dva drveta, nemaju vrata nego ćebe koje je pričvršćeno ciglama za improvizovani krov, ali nemaju krov, nego slojeve kartona i najlona. Nema potrebe govoriti da tu nema struje i vode, nema elementarnih uslova za život, higijena je ispod granice podnošljivosti, otpad je svuda unaokolo. Leti je neshvatljivo, zimi je neizdrživo, a u takvim uslovima živi 50 porodica. To je bio najveći emotivni šok koji sam doživeo radeći kao volonter, ali me je i motivisalo da istrajem u svojim namerama da napravim neke promene“. To ne vredi opisivati rečima, to mora da se vidi, sa tim ljudima mora da se razgovara, da biste mogli da shvatite koliko su oni daleko od inkluzije, mada to žele. Oni nisu odgovornost samo jedne opštine, nego svih državnih instiucija, svakog građanina Srbije, svakog Roma.

Volonterizam obogaćuje ljudsku dušu, to je vidljivo kroz primer koji je dao Bane, ali je i dobar početak karijere, ako je cilj da je izgradimo na snažnim i kvalitetnim temeljima. Branislav smatra da je kroz volonterski angažman unapredio svoju ličnost, oseća se korisnijim članom društva, ali ga čini sretnim što ga i drugi prepoznaju i priznaju kao svog korisnog člana, aktivistu. „Izgradio sam svoj identitet u zajednici, prepoznatljv sam u skoro svim opštinama u Vojvodini, u nekim naseljima u Beogradu, stvorio sam svoj kredibilitet, ostvario sam poverenje zajednice i na tome konstantno radim. Za 12 godina koliko radim sa romskom zajednicom, stekao sam mnogo poznanika, dobrih kontakata sa mladim ljudima i funkcionerima na svim nivoima vlasti“. Branislav je počeo da volontira još kao osnovac, kada je vodio radijsku emisiju na romskom jeziku na Radiju Stara Pazova na sopstvenu inicijativu i tako naredne dve godine. Kada je shvatio da nije dovoljno samo dati ljudima informacije, nego ih mora pokrenuti na akciju, osnovao je nevladinu organizaciju Romska omladina danas, koja je i sada jedna od najaktivnijih organizacija u Sremu. „Tada sam bio inicijator da se se nekolicina nas mladih okupimo i registrujemo kao NVO, ali nisam mogao biti jedan od osnivača, jer sam tada imao samo 16 godina. Ipak, to me nije sprečilo da radim na sebi, da učim puno, da učestvujem na mnogobrojnim seminarima i treninzima. U međuvremenu sam i ja postao trener za pisanje projekata, za zdravstvenu zaštitu Roma, za političke veštine, vršnjačku edukaciju…napisao sam i sproveo mnoge projekte. Zaposlio sam se u državnoj upravi, u opštini u Staroj Pazovi, ali nakon dve godine shvatio sam da je moje mesto na terenu sa zajednicom. Vratio sam se stvarima zbog kojih sam ipočeo da se bavim društvenim aktivizmom, volontiranjem i radom u nevladinom sektoru“, priča naš sagovornik.

Ponekad je mnogo teže izazvati promene, priznaje on, nego o tome doneti krajnju odluku, što je uloga državnih funkcionera. Ispunjava ga ovo što radi i što za to ima i podršku međunarodnih institucija. „Pozivam sve one koji su skloni kritičkoj analizi društva da preduzmu nešto u službi promena koje žele da proizvedu i da se aktiviraju u nekoj od volonterskih jedinica naše organizacije ili bilo gde drugde, u skladu sa njihovim interesovanjima. Od volontoranja se niko nije materijalno obogatio, ali emotivno i intelektualno zadovoljstvo predstavlja neprocenjivo bogatstvo“, zaključuje Branislav Jovanović, volonter iz Stare Pazove.